Premijera predstave ,,Mislim da treba da razgovaramo"

Predstava sa Večernje scene ,,Mislim da treba da razgovaramo” za koju je po motivima djela Ingmara Bergmana tekst napisala Dragana Tripković, a režirao Danilo Marunović, premijerno je izvedena sinoć u Velikoj sali KIC-a ,,Budo Tomović”.

 

- Namjera mi je bila da napravim predstavu o najvažnijoj stvari na svijetu, a to je ljubav, kao i neko opšte mjesto teatra, jedan nepresušni izvor tema i  da to bude satkano od onog iskustva koje smo svi mi zapravo i imali negdje i rekao bih da je svako od nas makar jednom u životu pripadao nekom dijelu kruga u kom se nalaze naši glavni likovi. Zato je ta emotivna detonacija koju glumci emituju sa scene tako snažna, jer mislim da čovjek u savremenoj drami ništa novo ne može da izmisli osim suštinskog odnosa sa partnerom. To je toliko dramatično da uvijek nanovo možemo tražiti pozorišne teme i razloge za pozorištem. U dramskoj strukturi smo postavili stvari tako da par koji je reprezent koncepta otvorenog braka ne nudi ništa novo i nije ništa srećniji u odnosu na konvencionalan brak, jer se svode na isti nivo emotivne i lične ostvarenosti. Na kraju je ta vrsta katarze, da je bilo koja vrsta moralnosti ili potreba za njom, nepotrebna za strast i ljubav, da je na kraju brak zapravo lažna institucija u koju skoro niko više ne vjeruje – istakao je reditelj Danilo Marunović.

 

- Nikad ne znamo šta rečenica ,,mislim da treba da razgovaramo” može da donese i mislim da iz mnogih situacija koje mogu da nam se čine kao pad, gubitak, je zapravo šansa za novi početak i preispitivanje, što je meni dosta značilo u procesu. Imaju dvije definicije braka koje su mi bile zanimljive u ovom kontekstu, jedna je da je brak komunizam u dvoje, a druga da je monaštvo u dvoje, jer danas je podvig postići nešto u dvoje, otrgnuti se od svega i očigledno je da je ovo baš možda taj mitski, androgini par između kog postoji nešto zbog čega ne mogu baš tako lako da se razdvoje. Moram da kažem i da se reditelj Danilo prema tekstu postavio tako, a mi smo ga ,,tjerali” da ta posljednja scena bude obilježena nekim rediteljskim rukopisom. Stvarno je dao sve nama i najviše se bavio režijom glumca, što je danas malo zaboravljeno I zapostavljeno – zaključio je Milivoje Obradović.

 

- Moram da kažem da sam kroz ovaj tekst otkrila mnogo toga o bračnom životu, jer je meni sve ovo bilo strano, zato što drugačije razmišljam o odnosima i u početku mi je sve to bilo nepojmljivo i zaista je trebalo mnogo raditi da bih shvatila da postoji sto ljudi i sto ćudi, da svako drugačije gleda na ljubav i posmatra odnos, zbog čega mi je bilo vrlo dragocjeno igrati u ovoj ulozi. Ovakav tip predstava mi se mnogo dopada jer je nešto što je sad i ovdje, što se tiče nečega što je život i šta mi živimo svakodnevno I sigurna sam da bih se i da sam gledalac u publici, poistovjetila sa nekim od likova, jer su to prosto situacije koje se dešavaju svima nama – rekla je Vanja Jovićević.

 

- Sve zavisi čija duša je spremna da ide do nekih određenih ili neodređenih granica, šta koga ispunjava, inspiriše, ja uglavnom podržavam sve izbore, bili oni ovakvi ili onakvi, najbitnije je da je čovjek srećan i zadovoljan svojim izborom. Mi kao sredina i društvo rastemo i napredujemo u svim sferama i mislim da se lagano dobija sloboda i u toj vrsti braka, a na to se i svodi sve, slobodu izbora, onako kako ko osjeća i kako ko želi – kazala je Ivona Čović Jaćimović.

 

U predstavi igraju: Milivoje Obradović, Vanja Jovićević, Miloš Pejović, Ivana Mrvaljević, Ivona Čović Jaćimović i Pavle Popović.

 

Scenografiju potpisuje Smiljka Šeparović-Radonjić, kostimografiju je uradila Adrijana Pajić, a izbor muzike Danilo Marunović.