Premijera „Kozocida“ Vide Ognjenović u Gradskom pozorištu u Podgorici – Politički nonsensi nemaju granica


Podgorica – Radnja „Kozocida“, najnovijeg komada Vide Ognjenović, u podnaslovu određenog kao „drama o obnovi i izgradnji“, dešava se u crngorskom planinskom selu, u posleratnoj Jugoslaviji. Zaplet gradi odluka vlasti da se pobiju sve koze, jer su one viđene kao štetočine na putu industrijalizacije zemlje, odnosno razvoja drvne industrije. Polazeći od ovih događaja, inspirisanim stvarnim odgađajima koji dokazuju da stvarnost zna da bude apsurdnija od fikcije, Vida Ognjenović plete višelojnu dramu tragikomičnih značenja. Komad koji povremeno dobija izrazito apsurdne dimenzije, scenski je izražajna metafora odnosa vlasti i naroda, kao i samodovoljnosti politike koja ne vidi dalje od sopstvenih interesa.

Režija Vide Ognjenović je stilizovano realistička, ona dosledno i postojano vodi priču, bitno bojeno ironijom, koju suptilno nanose glumci. Savremeno obučeni, u seosku odeću i formalna funkcionerska odela, oni vešto razigravaju ovu apsurdnu dramu o političkim nonsensima, ali i njihovom neprihvatanju (kostimografija Ljiljana Dragović). Scenografija Geroslava Zarića je svedena i stilizovana, određuje je niz naređanih belih kutija, ili stepenica, što podseća i na crnogorska brda. Muzika kompozitora Zorana Erića odgovarajuće prati događaje, određujući povremeno groteskni ton igre.

Priču epski, u određenoj meri brehtovski, vodi narator Božo (Dejan Đonović), drugačije, upadljivo obučen, u gestapovsko crno odelo. On predstavlja likove, zna sve o njima, pa ga razumemo i kao figuru kontrole, državnu bezbednost koja je sveprisutna, nadgleda sve, i važna je za sagledavanje celine funkcionisanja vlasti. Mišo Obradović je posebno ekspresivan kao Predsednik, ironijom utvrđen „vizionar i pesnik promena“. On je navodni borac za društveni napredak, dok je u suštini pohlepni sakupljač političkih poena, čovek kome je prevashodno stalo da bude odan partiji, ma koliko ona bila štetna za društvo. Tako on vatreno propagira da su koze simbol zaostalosti, iako selo živi zahvaljujući kozama, a predlaže i isušivanje Skadarskog jezera, što je jedan od vrhunaca apsurda politike u drami, u sukobu sa zdravim razumom. Takav model političkog delovanja je bolno prepoznatljiv i prisutan i danas, zbog čega ova predstava ima snagu aktuelnog tragičkog prepoznavanja.

Razvoj događaja otkriva raskošnu višeznačnost dramskog tkanja. Živopisni likovi seljaka otelotvoruju različitost mišljenja i odnosa prema odlukama vlasti, ali i sopstvenom životu. Od Stane (Dubravka Drakić), predsednice AFŽ-a, koja racionalno tvrdi im nema života bez koza, lepe Joke (Ivana Mrvaljević) koja mudro sabotira popis koza, Marka (Omar Bajramspahić) i Rajka (Simo Trebješanin) koji takođe pokušavaju da zaštite njihove životinje, preko šaljivdžije Baja (Stevan Radusinović) koji domišljato predlaže da samo kliču vlasti, a da rade sve suprotno, do onih koji idu uz dlaku vlasti, smatrajući da treba podržati njihove odluke, iz različitih, uglavnom koristoljubivih motiva – Vukota (Miloš Pejović), Krsta (Pavle Popović), Duke (Željko Ćaja Radunović).

Dolazak profesora Raška Marića, stručnjaka veterinarstva iz Beograda, koji treba da proceni štetnost koza za selo, predstavlja okidač zaokreta pravca dramske radnje. Umesto da pomogne političarima da se izvrši kozocid (genocid nad ovcama), što je bila namera vlasti, on postaje vođa kozjeg pokreta otpora. Igor Đorđević ga igra dramski ubedljivo, kao ekscentričnog, asocijalnog profesora, čiju ljubav prema životinjama shvatamo kao vid bega od nataloženog zla u ljudima. Njegov markantan lik tumačimo kao metaforičan odraz korenito prisutnih sukoba između struke i politike. Umesto da vlast poštuje glas struke i tako doprinese stvarnom društvenom napretku, ona radije bira put ličnih interesa, često nasuprot mišljenju stručnjaka, gurajući tako društvo u provaliju.

Naročita vrednost vrlo uspešne predstave „Kozocid“ izbija iz okolnosti današnjeg nedostatka priče u teatru. Trend u savremenom pozorištu su autorski projekti i fragmentizovana dramska stvarnost. Oni naravno imaju svoje kvalitete, odražavaju duh vremena, ali su izgurali priču iz pozorišta. U tom smislu, ova produkcija vraća istisnute vrednosti tradicionalne dramske forme. Na sceni prostire lucidnu pripovest koja ima brojne slojeve, komiku i tragiku, domišljatost i apsurd, farsičnost i gorčinu spoznaju stvarnosti.

Ana Tasić

Foto Gradsko pozorište Podgorica