“KOZOCID”


Večernja scena

Sezona 2019.

„Kozocid“

Tekst i režija: Vida Ognjenović

 

Praizvedba: 15. mart, 20 sati

Velika sala KIC-a „Budo Tomović“

Igraju:

Milivoje Mišo Obradović

  Igor Đorđević

 Mladen Nelević

  Dejan Đonović

  Dubravka Drakić

  Simo Trebješanin

  Pavle Ilić

  Goran Slavić

Danilo Čelebić

  Stevan Radusinović

  Ivana Mrvaljević

  Miloš Pejović

  Branka Femić Šćekić

Jelena Simić

 Katarina Krek

 Omar Bajramspahić

  Željko Caja Radunović

  Maja Šarenac

  Dragan Račić

  Pavle Popović

Statisti: Slavka Nelević, Jelena Odalović, Zoran Rakočević, Darko Bjelobrković, Novak Tomović

Scenograf: Geroslav Zarić

Kostimografkinja: Ljiljana Dragović

Kompozitor: Zoran Erić

Dramaturškinja: Dragana Tripković

Asistent reditelja: Zoran Rakočević

Scenografkinja saradnica: Vladislava Munić Cunnington

Asistentkinja kostimografkinje: Isidora Ceković

Vida Ognjenović je za polaziše drame uzela događaj iz prošlosti nekadašnje Jugoslavije, kada je prioritet petogodišnjeg plana obnove i izgradnje nakon Drugog svjetskog rata bila industrijalizacija zemlje. Stručnjaci su tada procijenili da bi u planinskim krajevima zemlje (Crna Gora, Hrvatska, Bosna) trebalo razvijati drvnu industriju. Da bi se za to stvorili uslovi, morale su se istrijebiti koze jer, prema njihovim proračunima, nanose veliku štetu obnavljanju šuma.U siromašnim seoskim domaćinstvima gdje su koze bile važan izvor prihoda, to je odjeknulo kao kazneni pohod i nastala je velika pometnja…Osnovna ideja teksta „Kozocid“ je da pokaže da svaka ideologija koja se odvoji od čovjeka i postane sama sebi i sredstvo i cilj, propada upravo na humanoj razini čiju kreativnost nastoji da ukroti.

Odlomak iz drame:

„Samo momenat da objasnim koliko taj razlog ne drži vodu… Ljudi, naučno je dokazano da su koze pripitomljene pre deset hiljada godina. Nađeni su kozji kosturi pored naselja. Pa da su činile toliku štetu za tih deset milenijuma zar bi planeta to izdržala. Pa zemlja bi već odavno bila oglodana pustinja, preživele bi jedine dve životinjske vrste: kitovi i beli medvedi. Oni bi vodili teške ratove oko sitne ribe za hranu. A, je li takva situacija danas, pitam vas! Je li? Evo, čujete li, Predsedniče, ljudi se slažu… Pa kome je onda pala na um ta opasna glupost da sad uništava koze da bi od njih odbranio šumu? Koza da uništi šumu, ma nemojte me zasmejavati. Ona se hrani lišćem šibljika i grmlja, to je tačno, ali to je šumski korov. A je li ikad iko video da se koza popela na granati hrast i oborila ga? Nije, naravno! Tako je. Čujete li, Predsedniče, šta kažu ljudi. Taj što obara hrast zove se čovek. Trebaju mu debla za građu, za ogrev, za papir, za daske za nameštaj, a šta može koza. Čupne listić-dva i njoj dovoljno, a hrast ni ne oseti… Je li ovako ljudi ?”